Први српски новинар - Димитрије Давидовић

У Историјској читанци представићемо Димитрија Давидовића, првoг српског новинара, дипломату, државника, просветитеља, учитеља, аутора Сретењског устава. Рођен је 12/23. октобра 1789. године у Земуну. Мајка Марија, била је кћерка Марка Абаџије из Добановаца, а отац прота Гаврило Георгијевић, свештеник и касније вероватно трговац. Његов деда Давид Георгијевић (Ђорђевић) је био наставник у Латинској школи у Сремским Карловцима.

У шестој години је уписао српску основну школу у Земуну и тамо је учио до једанаесте године. Завршио је и немачку школу у периоду између 1795. и 1801. године и тада је веома добро научио немачки језик.

Шест разреда гимназије је похађао у Сремским Карловцима. Пошто је дошао у сукоб са својим професором Гаврилом Храниславом и митрополитом Стратимировићем, избачен је из школе. После тога је прешао у Мађарску. У Кежмарку је уписао прву годину филозофије. После друге године је прешао да студира лекарску школу, коју није завршио, а затим је уписао медицину у Бечу, где је упознао много наших људи, међу којима су на њега највећи утицај оставили Вук Стефановић Караџић и Јернеј Копитар.

С обзиром да није желео да се бави медицином, напустио је студије и посветио се новинарству и штампарству. Са Димитријем Фрушићем, са којим је студирао медицину, 13. августа 1813. године покренуо је „Новине српске“, које су се издавале најпре у Бечу (1813—1831), а затим у Србији (1834—1845).

Од 1816. године сам је уређивао новине јер је Димитрије Фрушић после добијања дипломе напустио Беч и новинарски рад. За писање новина није имао свој извор, већ је преводио текстове из француских и немачких листова, док је вести о стању у Србији и уопште о домаћим проблемима, било мало. Садржај новина био је пре свега политичког и књижевног и ретко привредног карактера. У почетку су излазиле сваки дан, осим недељом и празницима, а од 1817. до 1822. године два пута недељно.

Димитрије Давидовић је успео да добије државну службу у Србији. У Србију, односно у Крагујевац је дошао 1821. године. У почетку су му поверавани послови од мањег значаја и радио је као кнежев трећи и други секретар. У то време није постојала јасна граница између државних и приватних послова. Међу његовим првим задужењима било је старање о кнежевој деци. Осим што се бринуо о њиховом школовању и васпитању, старао се и о њиховом здрављу.

Пошто је успешно прошао кроз период провере оданости Обреновићу, постао је кнежев први секретар. Налазећи се на тој функцији обављао је различите поверљиве и важне послове. Функцију секретара Кнежевске канцеларије је обављао до 1829. године. Временом је постао особа од изузетног кнежевог поверења, а његов утицај је постајао све већи у креирању унутрашње и спољне политике Србије.

Мада се као кнежев секретар водио све до 1834. године, захваљујући познавању турског језика до 1833. године био је члан делегације за преговоре са Турцима. У Цариграду је водио тешке преговоре и на крају је успео да заврши процес изградње српске аутономне државе.

Као кнежев секретар, био је дужан да брине о увођењу културних установа и о унапређењу просвете. Пошто је у Београду отворена „Књажевска србска књигопечатња“, касније државна штампарија, са Милошевом дозговолом је 1832. године објавио пробни број, односно „Пробу Србских новина“.

„Новине србске“ су биле службени лист Кнежевине Србије и за време док их је Давидовић уређивао имале су обележје политичког гласила. Излазиле су једном седмично. У Крагујевцу, где је потом премештена штампарија, од 1834. године почеле су да излазе и редовне „Новине сербске“, прве новине у Србији.

Иако су у састављању текста учествовали највиђенији Срби тог доба, у то време се сматрао човеком од највишег кнежевог поверења и најзаслужнијим за доношење Сретењског устава (1835), који је написао у рекордном року, за двадесет дана. У уставу су била укључена законодавства најразвијенијих европских земаља. Неке његове одредбе указују и на Декларацију о правима човека и грађанина, као тековину Француске буржоаске револуције.

Устав је имао 142 члана и био је подељен на 14 поглавља. Њима је прокламована подела власти на законодавну, извршну и судску. Међутим, устав је био на снази свега 55 дана, јер је под притиском Русије, Аустрије и Турске, које нису благонаклоно гледале на дешавања у Србији свака из свог разлога, окарактерисале су устав као исувише либералан и противан вазалном положају Србије.

Убрзо након тога, Димитрије је пао у немилост кнеза Милоша. Умро је на свом имању 25. марта/6. априла 1838. године. Нико није забележио његову смрт и најпре је највероватније сахрањен негде на свом имању. Његов гроб је тек касније пронађен, a његови земни остаци су пренети на смедеревско гробље, где му је подигнута гробница, поред црквине из 15. века, где се и сада налази.