filip-visnjic

Слика је преузета са сајта Академска српска асоцијација

Јелена Мрњавчевић - прича о супрузи српског деспота, Угљеше Мрњавчевића

Да је Србија земља у којој су се вековима неговали и култура и уметност, и то не само у миру и благостању, већ и у време ратова и највећих страдања, показује и животни пут Јелене Мрњавчевић која је у колективној свести српског народа остала упамћена као монахиња Јефимија - прва српска песникиња.

Ако бисмо се вратили далеко у прошлост и прошетали кроз ходнике богате историје српског народа, а нарочито његове културне историје, пронашли бисмо значајан траг који су оставиле многе знамените личности, међу којима су се свакако истакле и жене - храбре, духовно и културно освешћене Српкиње. Оне нам у данашње време свеприсутног пада моралних, културних и духовних вредности могу послужити као идеал коме би требало да стремимо.

Једна од њих је свакако и Јелена Мрњавчевић, касније монахиња Јефимија, која се сматра првом српском песникињом. Да је Jeфимија истинско културно наслеђе Срба говори у прилог и чињеница да се једна Српкиња сврстала у ред првих европских песникиња, након грчке песникиње Сапфо (630-570. п. н. е.) и византијске песникиње Ане Комнине (1083-1153).

Јелена Мрњавчевић је рођена 1349. године као ћерка угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Како је живела у доба славног царства цара Душана, те имала ту привилегију да ужива у свим благодетима и богатству које је могла да има ћерка једног властелина, Јелена је имала све услове за добро образовање.

О статусу који је у време Душановог царства имао отац Јелене Мрњавчевић, говори и податак да је био у пратњи цара Душана приликом његове посете Светој Гори 1346. године. Како је потицала из добре породице, Јелена се удала за српског деспота Угљешу Мрњавчевића са којим је добила сина. Угљеша Мрњавчевић је убрзо постао владар у јужним српским областима, а престоницу његове државе под именом Сер, византијски владар Јован Кантакузин је назвао "великим и дивним градом".

Угљеша Мрњавчевић је заједно са својим братом Вукашином Мрњавчевићем покушао да спречи продор Турака у Европу, али је пострадао у Маричкој бици 1371. године. Угљеша Мрњавчевић је због угледа који је имао као српски владар односно деспот, постао и врло чест јунак епских песама преткосовског циклуса.

Да се судбина поиграла са младом деспотицом Јеленом Мрњавчевић сведочи и податак да је прво остала без оца, потом и мужа, док је највећу трагедију доживела када је изгубила сина који је имао само четири године када је преминуо. Од ћерке властелина и жене славног владара, брижне мајке и деспотице, Јелена је постала убога жена, избеглица, без прихода, статуса и личног дигнитета.

Уточиште јој је пружио кнез Лазар који ју је довео на свој двор. Није познато када се Јелена замонашила, већ се само зна да је узела монашко име Јефимија.

Доласком на двор Лазара Хребељановића, Јелена Мрњавчевић је добила заштитника управо у лику кнеза Лазара. Како је била немањићког рода и у сродству са кнегињом Милицом, Јелена је повратила онај статус и положај који су јој по свему припадали, била је цењена и уважавана.

Такође, била је и сведок косовског страдања, а нажалост доживела је и ту трагедију да њен заштитник, кнез Лазар погине у Косовској бици 1389. године. Након те велике трагедије, како за цео српски род, тако и за саму Јелену Мрњавчевић, она се замонашила у манастиру Жупања, потом је прешла у манастир Љубостиња заједно са кнегињом Милицом и добила монашко име Јефимија.

Претпоставља се да је имала велики утицај на кнегињу Милицу, захваљујући својој мудрости и врлинама деспотице које је стекла док је њен супруг владао Сером. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост овим речима: "ва многих глаголаних и вештих мудрејшија сушти".

Јефимија се посебно истакла 1398. године када је у прилично мучној мисији, заједно са кнегињом Милицом (у монаштву Јевгенија) од Турака покушала да измоли опрост за младог деспота Стефана који је на двору Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.

Да је то био један од тежих тренутака у животу монахиње Јефимије, говори у прилог и чињеница да је она била приморана да хода оном истом земљом којом је некада владала, а којом сада влада туђин (Турци) и да у оним истим палатама којима је ходала уздигнуте главе, сада хода понизно пред Бајазитом, односно Турцима од чијег је мача пострадао и њен муж, али и њен заштитник кнез Лазар.

По Григорију Цамблаку, средњовековном писцу и црквеном поглавару пореклом из бугарског града Трнова који је написао дело „Слово о преносу моштију Свете Петке из Трнова у Видин и Србију“, ова мисија две монахиње и удовице, имала је још много узвишенији и важнији циљ.

Наиме, Монахиња Јефимија и монахиња Јевгенија су од Турака желеле да измоле пренос моштију Свете Петке из Трнова у Србију. Како је султан у том њиховом чину видео чисто верске мотиве, он је ту њихову молбу одобрио.

Али ове две племените и одважне, те врле и мудре Српкиње, имале су једну другу мисао на уму. Чињеницу да је Света Петка заправо хришћанска Деметра, односно заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља, желеле су да искористе како би такозване Себре (сељачки слој у средњовековној Србији) који су у ратним временима масовно бежали са своје земље, заправо задржале, јер су знале да ће они остати верни својој земљи уколико мошти Свете Петке буду пренете у Моравску Србију.

Ово само показује сву мудрост ове две велике жене наше историје, као и њихову спремност да се боре за свој род, чак и онда када нема мушких глава и када је све пало на њихова нејака женска плећа.

Јелена Мрњавчевић односно касније монахиња Јефимија, сматра се првом српском песникињом. Она је у историју српске књижевности ушла као ауторка чувеног дела „Похвала кнезу Лазару“, вез на свили. Иако је ово најзначајније дело монахиње Јефимије, оно ипак није прво књижевно дело које је ова Српкиња племенитог рода написала.

Наиме, након смрти свога сина (младенца) Угљеше, Јефимија је написала своје прво поетско дело под насловом „Туга за младенцем Угљешом“, уједно и први сачувани књижевни рад деспотице Јелене (монахиње Јефимије). Ово је својеврсна молитва Исусу Христу и Богородици и карактеристична је врста молитвене књижевности тога доба, при чему Јефимија свом поетском изразу дају врло лични емотивни тон.

Друго поетско остварење монахиње Јефимије је запис на завеси за царске двери под насловом „Запис на Хиландарској завеси“, намењен Саборној цркви у Хиландару.

Запис је извезен "златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“" Кроз ово дело песникиња изражава своје осећање грешности при чину причешћа. Та завеса је имала функцију управо у оквиру чина причешћа.

Треће и најпознатије поетско дело монахиње Јефимије је чувена песма „Похвала Кнезу Лазару“ која је извезена на црвеној свили позлаћеним концем, израђена специјално за ћивот кнеза Лазара.

Кроз ову похвалу кнезу Лазару који је био тако добар и племенит према њој када ју је задесила велика трагедија, а због велике туге након његове погибије, Јефимија у овој песми истиче све врлине кнеза Лазара и говори о његовом мучеништву и страдању за свој род.

Монахиња Јефимија упокојила се 1405. године. Зна се да је пред смрт примила велику схиму (анђеоски образ, односно трећи монашки степен који примају монаси и монахиње који свој даљи живот проводе у ћутању, послушању и нестицању материјалног богатства) и да је добила име Јевпраксија.

Забележено је да се Јефимијино име последњи пут помиње у једној повељи Деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом, госпођом и мајком. Своје послење дане је проживела у манастиру Љубостиња у коме се након Косовске битке замонашио велики број српских удовица (племкиња).

Такође није сасвим познато ни где је сахрањена. Неки извори тврде да је сахрањена у манастиру Љубостиња, поред кнегиње Милице, док други извори тврде да је сахрањена у Великом Пољу код Обреновца.

Данас, сећање на прву српску песникињу чува град Трстеник, који од 1971. године традиционално организује манифестацију „Јефимијини дани“ током које се додељује награда „Јефимијин вез“ за најбоље песничко остварење.