stojan-novakovic

Стојан Новаковић

Велики српски политичар - Стојан Новаковић

У нашој Историјској читанци представићемо Стојана Новаковића, српског филолога, историчара књижевности и политичара. Био је председник владе Србије, председник Српске краљевске академије, министар просвете, министар спољних послова и министар унутрашњих послова, библиотекар у Народној библиотеци.

Стојан Новаковић је рођен као Коста Новаковић 1/13. новембра 1842. године у Шапцу, у сиромашној породици шабачког столара. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, а гимназију и Лицеј у Београду. На њега је пресудан утицај имао његов професор Ђура Даничић, који је уочио његов таленат. За време студија променио је име у Стојан.

Студије на Лицеју завршио је 1863. године и одмах је ступио у државну службу најпре као чиновник у Министарству финансија, а онда као писар у Државној штампарији. Током 1865. године запослио се као професор београдске гимназије. Постављен је 1869. године за библиотекара Народне библиотеке и кустоса Музеја. Као главни библиотекар и кустос музеја кренуо је на путовања по Немачкој и Аустрији да проучи њихове библиотеке и музеје.

Написао је Закон о Народној библиотеци, по коме је изједначио звање библиотекара са звањем професора Велике школе. Библиотеку и Музеј одвојио је у самосталне установе и повећао им буџет, а озаконио је и обавезни примерак за библиотеку. На његову иницијативу Народна библиотека је по први пут штампала каталог.

Постао је један од учитеља кнеза Милана Обреновића. Кнез Милан је свога учитеља 14. априла 1873. године поставио за министра просвете у влади Јована Ристића. Као министар просвете спровео је реформу школства. Први мандат министра окончао је 3. новембра 1873. године, па је поново био библиотекар Народне библиотеке до краја 1874. године. По други пут биран је за министра просвете у влади Аћима Чумића и у влади Данила Стефановића од 7. децембра 1874. до 31. августа 1875. године. По окончању мандата министра просвете био је професор филологије на Великој школи од 1875. до 1880. године.

По трећи пут био је министар просвете и црквених дела од 2. новембра 1880. до 3. октобра 1883. године.

Тада је као министар просвете спровео многе реформе школства, а најважније су увођење обавезне основне школе. Законом из 1882. године основна школа постала је по први пут обавезна и продужена је са четири на шест разреда. Одмах је била потребна нова учитељска школа за повећан број учитеља, а да би се подстакли учитељи повећана им је плата.

Прописује се нови наставни програм за гимназије, па се даје приоритет природним наукама, математици и српском језику, а смањује се настава страних језикa. Стојан Новаковић је био изузетно марљив и методичан министар, који је иза себе оставио велик број закона и правила, а реформом је обухватио не само основне школе, него и гимназије, реалке, учитељске школе, али и богословију, народну библиотеку и музеј.


Након 1883. постао је члан Државнога савета, а 1884. постао је министар унутрашњих послова.

Поново је 1885. године био члан Државнога савета. Био је посланик у Цариграду од октобра 1886. до септембра 1891. године. Ту је требало да закључи железнички, трговински и конзулски уговор. Као посланик у Цариграду учинио је јако много за отварање српских конзулата и српских школа у Македонији. Поново је био посланик у Цариграду 1897. године. Касније је од 1900. године био посланик у Паризу и Петрограду.

У време Анексионе кризе 1909. године Новаковић је изабран за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. године. Био је на челу српске делегације на Лондонској мировној конференцији 1912./1913. године којом је окончан Први балкански рат.


Био је председник владе од 7. јула 1895. до 29. децембра 1896. године. Иако је имао велику радну снагу, способности и идеје, није имао вештина да преговара са скупштином и двором. Он се није обраћао краљу са уобичајеном дворском притворношћу, него би се краљу обраћао као да га поучава и саветује. Био је неподесан и за вођење скупштина, јер није имао личног политичког магнетизма.

Први његови књижевни радови из периода 1860—1864. године биле су песме, приповетке, али и преводи приповетки, романа, драма и епских песама. Током 1867. године објавио је Историју српске књижевности, коју је проширио у другом издању 1871. године. Две године касније 1869. године објавио је Српску библиографију за новију српску књижевност 1741—1867. године. Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно. Биле су то прве библиографије за књиге на српском језику. Године 1892. изабран је за првог председника Српске књижевне задруге.

Био је редовни члан Српског ученог друштва од 1865. године. Приликом оснивања Српске краљевске академије изабран је 1887. године за једног од првих 16 редовних академика. Био је председник Српске краљевске академије од 1906. до 1915. године.